Филолошка парадигма Вука Караџића о српском језику и југословенска идеологија : У периоду до стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца

Јачајући од краја XIX столећа, југословенска идеологија је све више потискивала учење В. Караџића о српском језику и његовим дијалектима, сводећи га на прилично магловиту представу о заједничком
„српско-хрватско(-словеначко)м” језику. Напуштање караџићевске парадигме о распрострањености српског језика дошло је с промењеним друштвено-политичким условима и тежњама за формирањем заједничке државе Срба и Хрвата (те и Словенаца), чији је вишедеценијски представник у лингвистици био А. Белић. Штета по српске интересе у овим питањима, као и по србистичку науку, постаће временом немерљива и имаће одраза на многа друштвена питања српскога народа, укључујући и она везана за савремени тренутак.

VUK KARADŽIĆ’S PARADIGM OF THE SERB LANGUAGE AND YUGOSLAV IDEOLOGY
At the time of the formation of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes
Summary
Yugoslav ideology, which was strengthening since the late 19th century,
was increasingly becoming preponderant over Vuk Karadžić’s doctrine about
the Serb language and its dialects, reducing it to a vague concept of a common “Serbo-Croatian” language. Th e abandonment of Karadžić’s paradigm of the geographical distribution of the Serb language (Serbia, Montenegro, Bosnia, Herzegovina, Slavonia, Dalmatia, etc.) was precipitated by the changed socio-political conditions and aspirations for the formation of a common state of the Serbs, Croats and Slovenes. Th e Serbian philological elite, led by Aleksandar Belić, decidedly adopted the idea of Yugoslavism. Over time, the damage to the interests of the Serbs in these matters, and primarily to the doctrine of the Serb language, would become unfathomable and would refl ect on many social issues related to the Serbs, including the current situation.